Како се носити са тешким осећањима према родитељима

У Слици Доријана Греја, Оскар Вајлд је написао: „Деца почињу тако што воле своје родитеље. Одрастајући, почињу да их осуђују. Понекад им опраштају.» Ово последње није лако за све. Шта ако нас преплаве „забрањена“ осећања: љутња, љутња, огорченост, разочарење — у односу на најближе људе? Како се ослободити ових емоција и да ли је то потребно? Мишљење коаутора књиге «Свесност и емоције» Сенди Кларк.

Описујући емоционални пртљаг који родитељи преносе на своју децу, енглески песник Филип Ларкин је насликао ни мање ни више него наследну трауму. Истовремено, песник је нагласио да сами родитељи често нису криви за то: да, они су на много начина наудили свом детету, али само зато што су и сами некада били трауматизовани васпитањем.

С једне стране, многи од нас родитеља „дали су све“. Захваљујући њима, постали смо оно што смо постали, и тешко да ћемо икада моћи да им вратимо дуг и вратимо их у натури. С друге стране, многи одрастају осећајући се као да су их мајка и/или отац изневерили (а највероватније се и родитељи осећају исто).

Опште је прихваћено да према оцу и мајци можемо осећати само друштвено одобрена осећања. Бити љут и увређен на њих је неприхватљиво, такве емоције треба сузбијати на сваки могући начин. Не критикујте маму и тату, већ прихватите — чак и ако су некада лоше поступили против нас и направили озбиљне грешке у образовању. Али што дуже поричемо сопствена осећања, чак и она најнеугоднија, та осећања постају све јача и обузимају нас.

Психоаналитичар Карл Густав Јунг веровао је да колико год да се трудимо да потиснемо непријатне емоције, оне ће сигурно пронаћи излаз. То се може манифестовати у нашем понашању или, у најгорем случају, у облику психосоматских симптома (као што је осип на кожи).

Најбоље што можемо да урадимо за себе је да признамо да имамо право да осећамо било каква осећања. У супротном, ризикујемо само да погоршамо ситуацију. Наравно, важно је и шта ћемо тачно са свим овим емоцијама. Корисно је рећи себи: „У реду, овако се осећам — и ево зашто“ — и почнете да радите са својим емоцијама на конструктиван начин. На пример, вођење дневника, разговор о њима са пријатељем од поверења или говор на терапији.

Да, наши родитељи су погрешили, али ниједно новорођенче не долази са упутствима.

Али претпоставимо да уместо тога наставимо да потискујемо своје негативне емоције према родитељима: на пример, љутњу или разочарење. Шансе су да се, пошто се ова осећања непрестано буче у нама, све време фокусирамо само на грешке које су мајка и отац направили, како су нас изневерили и нашу сопствену кривицу због ових осећања и мисли. Једном речју, држаћемо се обема рукама сопствене несреће.

Пустивши емоције напоље, ускоро ћемо приметити да оне више не кључају, не кључају, већ се постепено „струјају“ и нестају. Дајући себи дозволу да изразимо оно што осећамо, коначно можемо да видимо целу слику. Да, наши родитељи су погрешили, али су, с друге стране, највероватније осетили сопствену неадекватност и сумњу у себе — макар само зато што ниједном новорођенчету нема упутства.

Потребно је време да се дубоко укорењени сукоб реши. Наша негативна, непријатна, „лоша“ осећања имају разлог, а најважније је да га пронађемо. Научени смо да према другима треба да се односимо са разумевањем и саосећањем — али и према себи. Поготово у оним тренуцима када нам је тешко.

Знамо како треба да се понашамо са другима, како треба да се понашамо у друштву. Ми сами себе гурамо у круте оквире стандарда и правила и због тога у неком тренутку више не разумемо шта заиста осећамо. Знамо само како „требамо“ да се осећамо.

Ово унутрашње натезање конопа чини да сами патимо. Да бисте окончали ову патњу, само треба да почнете да се односите према себи са истом љубазношћу, пажњом и разумевањем као и према другима. А ако успемо, можда ћемо одједном схватити да је емоционални терет који смо носили све ово време постао мало лакши.

Престајући да се боримо сами са собом, коначно схватамо да ни наши родитељи ни други људи које волимо нису савршени, што значи да ми сами уопште не морамо да одговарамо сабласном идеалу.


О аутору: Сенди Кларк је коаутор књиге Миндфулнесс анд Емотион.

Ostavite komentar