„Искрено“: хипнотерапеутска бајка

Давне 1982. године, Анна Геннадиевна је имала шест и по година. Почетком јануара, она је у друштву мајке, тетке и рођака Славика први пут отишла на јелку у месни Дом културе. Славик је био пет месеци старији од Анечке, тако да је тог мразног јануарског дана Славик имао већ седам година, а Анечка још шест, али једну и по.

Сунце је сијало као жуманце на провидном небу. Ишли су кроз шкрипави јануарски снег, а незграпне пахуље смешно су боцкале Ању у нос и петљале јој се у трепавице. Поводом празника девојчица је обучена у зелену хаљину коју је исплела њена бака. Бака га је украсила шљокицама и шљокицама, а хаљина се претворила у костим јелке.

За Славика је направљена кокошка ношња. Састојао се од жутих сатенских харем панталона и исте поткошуље. Круна костима — буквално — била је пилећа глава. Славикова мајка је сашила жуту капу, причврстивши уместо визира наранџасти кљун од картона, а у средину капице ушила је чешаљ исечен од пенасте гуме и обојен гримизним гвашом. У борби за најбољу новогодишњу ношњу сви рођаци су предвиђали прво место Славику.

Потоци и реке од деце и родитеља су се центрипетално сливали до улаза у Дом културе, испред којег су се претварали у један моћан брујање-зуји поток, уливајући се у предворје зграде. Одрасли су унапред упозорени да је представа намењена само деци која ће у гледалишту бити без родитеља. Стога су на путу до јелке обе мајке давале упутства деци како да се понашају. Ањина мајка је строго наредила да не оставља брата ни на један корак, плашећи се да се њена ћерка не изгуби у огромној маси деце.

Када су у зграду, величанствена четворка била је тренутно заражена општом галамом. Родитељи сваког минута лепша деца, тресу их и чешљају. Деца су се мучила, трчала по предворју и поново била рашчупана. Предворје је изгледало као огроман кокошињац. Костим пилетине је био таман.

Скинувши тежак карирани капут, Славик је радо навукао сатенске харем панталоне преко панталона и увукао поткошуљу. Са невероватним поносом везао је капу са кљуном и чешљем испод браде. Жути сатен је сијао и светлуцао. Заједно са њим, Славик је сијао и светлуцао, а Анна Геннадиевна је шест и по година завидно гутала пљувачку: костим јелке није могао да се упореди са костимом пилетине.

Одједном се однекуд појавила средовечна госпођа високе фризуре, обучена у смеђе одело. Својим изгледом подсетила је Анечку на неосвојиву стену из бајке о смешној, али поштеној планини (постојала је таква вијетнамска бајка).

Oddly enough, the voice of the “rock” was quite gentle and at the same time loud. Pointing to the foyer with her brown sleeve, she signaled to the children to follow her. The parents were about to rush in the same direction, but the “rock” skillfully slammed the glass door separating the foyer and vestibule right in front of their noses.

Once in the foyer, the “rock” lady said loudly: “Children who are under seven years old, raise your hand and come to me. Those over seven, stay where you are.” Anya did not want to leave the seven-year-old Slavik for an incomprehensible rock aunt, but in their family it was customary to tell the truth. Is always. And Anna Gennadievna, closing her eyes, took a step forward towards the unknown. Uncertainty carried away her and girls and boys like her along the patterned parquet of the foyer to the auditorium. “The Rock” quickly seated the kids in the front rows and just as quickly disappeared.

Чим је Ана Генадијевна спустила у бордо столицу пресвучену велуром, одмах је заборавила на свог брата. Пред очима јој се појавила невероватна завеса. Његова површина била је извезена шљокицама, између којих су блистали сунце, месец и звезде. Сав овај сјај је светлуцао, светлуцао и мирисао на прашину.

А Ана Генадијевна је доживела тако пријатно и пријатно стање да је, охрабрена, ставила руке на дрвене наслоне за руке, углађене временом. Десно од ње седела је уплашена црвенокоса девојка, а лево дечак са насликаним брковима обучен у гусара.

У сали се зујало, као у оријенталном базару. И како је светлост постепено нестајала, брујање се стишало. И коначно, када су се светла угасила и сала потпуно утихнула, завеса се отворила. Анна Геннадиевна је видела дивну зимску шуму и њене становнике. Упала је у магични свет бајке, потпуно заборавивши на Славика са његовим костимом... па чак и на своју мајку.

Неке штетне животиње, предвођене Баба Јагом, киднаповале су Снежану, скривајући је у шуми. И само су храбри совјетски пионири успели да је ослободе из заточеништва. Силе зла непомирљиво су водиле борбу са силама добра, које су на крају тријумфовале. Лисица и вук су срамно побегли, а Баба Јага је преваспитана. Деда Мраз, Снежана и пионири пожурили су да дочекају Нову годину.

The hour allotted for the performance flew by in an instant. And all this hour Anechka “was” there, on the stage. Together with the brave pioneers, Anechka helped the Snow Maiden overcome the intrigues of the villains. Anna Gennadievna deftly outwitted the fox, deceived the stupid wolf and envied the pioneers a little, because they fought evil for real, and she pretended.

At the end of the performance, Anya clapped so hard that her palms hurt. Santa Claus from the stage invited all the children to the lobby to see the costumes in which the guys came. And even the flashing thought of a clear favorite – a chicken costume – did not spoil the mood for young Anna, she felt so good after the performance.

The rock lady appeared as suddenly as she disappeared. She quickly led the children out of the auditorium into the foyer, where she distributed them just as quickly around the Christmas tree. Anya immediately found Slavik with her eyes – it was impossible not to notice the bright yellow boy sweating under the satin “plumage”. Anna Gennadievna squeezed her way up to Slavik and suddenly clearly remembered her mother’s order “not to leave her brother for a single step.”

Santa Claus made riddles, the children vied with each other shouted out riddles, then there were fun contests, and at the end everyone danced. To the great relief of Anna Gennadievna, the prize for the best costume was not awarded, because Santa Claus liked absolutely all the costumes, and he could not choose the best one. So he invited all the children for gifts. Gifts – paper boxes with ugly painted bears – were handed out by beautiful girls in cardboard kokoshniks.

Добивши поклоне, Анечка и Славик, узбуђени и срећни, изашли су у предворје, где су их чекале мајке. Тврдоглави Славик се коначно ослободио жуте „перје“. Обувши горњу одећу, мајке уморне од чекања и срећна деца отишле су кући. На путу је Анечка испричала мајци о лукавој лисици, глупом вуку, издајничкој Баби Јаги.

У неком тренутку, у њеној причи, бљеснула је фраза да Ања и њен брат седе одвојено у ходнику. Мама је, са све већом претњом у гласу, питала зашто. А Анечка је искрено испричала како је њу и другу децу у ходник одвела тетка-„камена“, јер су имали непуних седам година. Стога је седела скоро на самој позорници, поред црвенокосе девојке и дечака гусара, и све је видела врло јасно. А старији момци и Славик су седели у задњим редовима.

With every word Anechkina’s mother’s face grew gloomy and took on a stern expression. Pulling her eyebrows together, she said menacingly that she had to stay with Slavik, and for this she simply had to not raise her hand – that’s all. Then they would not have been separated, and she would have sat next to her brother for the whole performance!

Anna Gennadievna was perplexed. She honestly answered that she was not yet seven years old, and that was why she was sitting in a good place almost next to the stage – the younger ones were assigned closer seats. What’s bad about it?

Мама је Ању оптужила за непромишљеност („Каква чудна реч“, помислила је девојчица). Жена је наставила да замера ћерки. Испоставља се да морате размишљати својом главом пре него што нешто урадите (иначе Анна Геннадиевна није знала за ово)! Уследио је неки глупи пример о томе како ће сви сигурно ићи да скачу са деветог спрата и реторичко питање: „Хоћеш ли и ти да скочиш?“

Добро расположење се истопило као сладолед на радијатору. Ања није хтела да га изгуби. Морао сам да се правдам и браним, објашњавајући мами да је поштење веома добар и важан квалитет и да су и мама и тата, и Анечкина бака увек говорили да треба бити поштен, па чак и пионири из бајке причао о томе.

Стога је она, Ања, поступила поштено, рекавши да још нема седам година, баш као и онај дечак из приче о часној речи. На крају крајева, и сама моја мајка је овог дечака више пута давала за пример. Шта је речено у тој причи? „Остаје да се види ко ће бити овај дечак када порасте, али ко год да је, можете гарантовати да ће бити права особа. Ања је заиста желела да постане права особа, па је за почетак постала искрена.

После таквог књижевног адута, гнев моје мајке је спласнуо, а Ана Генадијевна је за себе јасно схватила да је поштење чаробни штапић који гаси туђи бес.

Прошле су године. Ања се претворила у праву Анну Геннадиевну. Имала је капут од нерца и читаво одељење запослених за које је била одговорна.

Анна Геннадиевна је била паметна, ерудитна, али несигурна, стидљива особа. Говорећи два страна језика, познавајући основе менаџмента, управљања кадровима и рачуноводства, све ове вештине је узимала здраво за готово. Дакле, наравно, растао је и број предмета које је обављала, док је плата остала иста.

Али живот је тако занимљиво уређен да пре или касније све постави на своје место.

Employees sometimes quit in search of a better job, women got married, men went on promotion, and only Anna Gennadievna did not go anywhere. Or rather, she went to work – every day, as many as five times a week – but this did not lead her anywhere. And even in the end led to a dead end.

Слепа улица се неопажено увукла у мразном зимском дану. Истакао јој је да за једну плату ради свој посао, део посла Кирила Ивановича, који је недавно премештен у другу канцеларију, највећи део посла Леночке која се удала, и гомила других ситних послова и задатке које она дефинитивно није обавезна да обавља. Анна Геннадиевна је покушала да се сети када су ови случајеви ушли у круг њених дужности, али није могла. Очигледно се то догодило давно.

У грлу ми се скупила кнедла. Да не би бризнула у плач, Ана Генадијевна се нагнула и почела да везује непостојеће пертле. Али чим се глава спусти, сузе су шикнуле из очију, као млаз воде из сломљене бране. Осећала се згњечено и разбијено, осећајући тежину нагомиланог ћорсокака у стомаку.

Испоставило се да је одсуство Леночке, Кирила Ивановича и других било од велике помоћи. Нико није видео њене сузе. Након што је плакала тачно 13 минута, коначно је схватила да нешто хитно мора да се промени у њеном животу. У супротном, ћорсокак ће га потпуно уништити.

Враћајући се кући након посла, Анна Геннадиевна је пронашла телефон другарице из разреда која је све знала јер је била удата за истражитеља.

You need a psychologist urgently! You won’t get out of this hole alone,” the classmate confidently said after listening to Anya’s story of awareness. – My husband had some kind of magician. I’ll send you a business card.

Пола сата касније, фотографија визиткарте од седефа са телефонским бројем магичара људских душа наговестила је њен долазак кликом у месинџеру.

The business card read “Stein A.M., hypnotherapist.” “Are you a man or a woman?” Yevstigneev’s voice rang out in his head. “And what, in fact, is the difference …” thought Anna Gennadievna and dialed the number with a trembling hand.

На њено велико олакшање, испоставило се да је хипнотерапеут Александра Михајловна. „Ипак, са женом је некако лакше“, срећно је помислила Ана Генадијевна.

У договорени дан и сат, Анна Геннадиевна је дошла код хипнотерапеута. Стајн је била средовечна бринета обучена у фармерке и браон долчевину. Анна Геннадиевна је чак ухватила неку спољашњу сличност са собом, што ју је усрећило.

Хипнотерапеута канцеларија била је окупана пригушеном светлошћу, разводњеном неонско-плавим сјајем акваријума у ​​коме су као мали шарани пливали црвени вео. У средини канцеларије била је бордо фотеља. Тапациран велур. Са полираним дрвеним наслонима за руке. Искрено!

Stein invited Anna Gennadievna to sit down, pointing to the armchair with her brown sleeve. At that moment, somewhere deep inside either the body or the head – Anna Gennadievna herself did not understand where exactly – there was a click and the top began to unwind. With each turn, some sounds or images bounced off it. They quickly flared up and immediately faded away in the mind of Anna Gennadievna, not giving her the opportunity to realize them. Only the faintest smell of dust tickled his nostrils.

И то се дешавало неко време, све док Ана Генадијевна није осетила да су јој наслони за руке углађени временом под лактовима. И одмах се појавила тамо, на јелки у Дому културе давне 1982. Стајн је нешто говорио, али Ана Генадијевна је није слушала, тачније чула је, али није разумела, није је била свесна речи, или, да будемо сасвим прецизни, био свестан, али некако другачије. А Стајн је причао, причао, причао... И у једном тренутку Ана Генадијевна је почела да плива.

She sailed in a yellow satin sea, on the waves of which scarlet foam rubber scallops floated, and these waves smelled of tangerines and pine needles, and on the palms there was a sticky trace of melted chocolate, and in her mouth – its bitter taste … And somewhere in the distance a lonely sail was white, and gradually approaching, it became more distinct and distinct …

И одједном је Анна Геннадиевна схватила да ово није једро, већ страница отргнута из књиге. И покушала је да разабере штампане речи које су се формирале у реченице. Али она никако није могла да их прочита, јер су слова стално плесала, мењала величину и места...

Suddenly, a fox with a pioneer tie around his neck emerged from somewhere. She smiled with her painted mustache and jabbed her paw at a word. There was a characteristic sound of tearing paper, and a small piece of the sail, like an autumn leaf, fell at the feet of Anna Gennadievna. “Honestly”. Leonid Panteleev,” she read.

“And the chanterelles took matches, went to the blue sea, lit the blue sea …” – the sail flared up and caught fire, and Anna Gennadievna saw how the flame gradually burned out the words, turning them into ashes … And the ashes turned into clumsy snowflakes that funny pricked Anna Gennadievna in the nose and tangled in the eyelashes …

А под шкрипом јануарског снега, Ана Генадијевна се осећала као црвени вео-реп, сличан малом карашу, који тихо прстима својим вео перајем у неонским дубинама... плаветнило океана, тамо нестаје заувек...

“Three … two … one,” was heard almost above Anna Gennadievna’s ear, and she immediately wanted to open her eyes. Opposite her, Stein was still sitting, the same muffled light poured around her. Anna Gennadievna stretched herself… and suddenly felt herself smiling. It was strange and unusual. The women talked a little more, having agreed on the next meeting, after which Anna Gennadievna, thanking Stein, left the office.

Напољу се смркло. Падао је снег. Пахуље које су падале смешно су уболе Ану Генадијевну у нос и заплеле јој се у трепавице. Они који су доспели до земље заувек су се растворили на сивом мокром асфалту од којег је као пуцањ одбијао звук потпетица. Ана је желела да трчи и скаче, грлећи цео свет. Управо би то урадила да није било штикле. А онда је одлучила да само штиклама згази своју омиљену песму из детињства. Померајући речи уснама и откуцавајући мелодију штиклама, Ана Генадијевна се кретала булеваром.

Performing another tread with a turn, she accidentally ran into someone’s back. “Dancing?” asked the back in a pleasant male voice. “Sing!” Anna Gennadievna answered, blushing a little. “Sorry, I didn’t do it on purpose,” she said. “Nothing, everything is in order,” the voice continued, “you danced and sang so contagiously that I really wanted to join you. Do you mind?”

Булеваром су ишли мушкарац и жена, разговарајући и смешећи се. Споља је деловало да су добри стари пријатељи који се нису видели много година, а сада имају шта да причају једно другом. Њихови покрети су били толико синхронизовани и усклађени да није било јасно чије су потпетице шкљоцале, а само је логика наговештавала да су штикле женске. Пар се постепено удаљавао у даљину све док нису нестали из вида.

Аутор коментара

Наша реакција на речи или догађаје зависи од нашег субјективног тумачења. У зависности од контекста у који постављамо ситуацију, доносимо одлуке које могу одредити будући ток живота.

Јунакиња приче у детињству донела је одлуку као једину исправну стратегију понашања. Али дошло је време када је ова стратегија престала да функционише. Хероина је успела да превазиђе кризу само уз помоћ Ериксонове хипнозе.

How it works? The task of Ericksonian hypnosis is to eliminate or reduce the negative impact of experienced experiences. Founder Milton Erickson believed: “If there can be phantom pain, then maybe there is phantom pleasure.” During Ericksonian therapy, there is a change in context. Vivid, sensual images evoke positive sensations associated with the experience by activating new neural connections. Focusing on inner sensations makes it possible to reveal the true “I”, which in the normal state is kept within the framework of consciousness.